8.mart…

Možda je baš prigodno da svečano otvorim svoju blog stranicu ovom temom. Pošto se taj datum zasniva na jednakosti polova red je da eto pokažemo dokle smo stigle. Sa sve onim pogrešno stavljenim zarezima.

Kao što se može videti iz priloženog, traljavo baratam uređenjem teksta. To ne znači da neću naučiti ili da ne radim na tome. A zašto je to tako? I kakve to veze ima sa ovim datumom? Pa, počnimo od početka.

Istorijski nam je svima poznato šta se desilo tog čuvenog datuma. Teoretski ,veličanstven dan. Praktično, to je imalo vrlo traljave rezultate. Ne,ovo nije ekstremni feministički blog. Za mene je svaki ekstrem i fanatizam krajnje izlišan. Ovo je iskrena retrospektiva na praktičnu primenu jednakosti. Kao i zloupotreba iste.

Prvo je jako važno gde startuješ. Znači, gde se rodiš. U ovoj našoj pejzažno prelepoj zemlji, sa bogatom kulturom i istorijom to zvuči bajkovito. Ali sa društvenim uređenjem i duboko usađenim navikama od te bajkovitosti vidiš samo sliku.

Svaka čast onima koji rade na tome da se otrgnu od nekih kvazi vrednosti. Ovo je priča o onima koji su u fazonu: “Tako je bilo oduvek i ko si ti sad da to menjaš?”

Dakle, prvo se rodiš. Čestitamo! Dobro je dok još nisi svesna da si rođena, neko vreme. Da ne čuješ kako je tvoje rođenje obeleženo sa tu i tamo po kojom konfetom, jer Bože moj nije se rodio sin. Ili nije obeleženo uopste jer teška su vremena i šta ima da se bahatimo. Što bi naš narod rekao: “ćerka je tuđa snaga il večera”, pa neka joj taj drugi neko baca konfete. Onda tvoja baba ili tetka provirivši u kolevku nabaci:”Nek je živo i zdravo al’ rodila si mučenicu da ceo život se zlopati”. Tu se naravno “oprala”  sa onim –  nek je živo i zdravo. To valjda da potraje duže tvoj robovski vek. Šta znam…Tu često čujemo kako je stigla još jedna popišulja. Jel vam kliknulo kako kažu kad se rodi sin? Jeste?Odlično.

Onda prođeš period ranog detinjstva. E, miline. To je ispunjeno sa neprestanim zafrkancijama tvog oca kako nije sina napravio a neretko u ruralnijim sredinama i sa prezirom prema majci jer je odredila pol deteta pogrešno. Mislim da sad ne treba da zalazim u to ko, i šta, tehnički određuje pol. To je valjda svima jasno. Mislim, onima koji su negde odmakli u obrazovanju.

Kao i sa mogućnošću da se na svakoj proslavi veliča kakvo muško čedo iz kuće i za njega se prave veliki planovi. Da li u najranijem detinjstvu pokažeš neki talenat? Vrlo moguće. Ali koga briga kad su za tebe predviđene šerpe i tone veša. I svako podržavanje tvog talenta je podrivanje tvoje poniznosti u tvom budućem domu. Da ne pričam o tome da ćete često čuti kako sviranje klavira em što je preskupo em što leba ne mesi. Kažem budućem domu, jer na ovim prostorima taj tvoj primarni dom u mnogim slučajevima, nažalost, to nije. U prevodu,ćerka će se udati i služiti druge ljude, hajde da ulažemo u sina on će nam dovesti i snaju u kuću da zalegne i potegne. Neku istu koja je predviđena da radi to isto što negde čeka tebe. O nasledstvu da ne govorimo. Ćerki miraz, sinu sve što je stečeno. Ovo je gruba slika koja se kod nas jos uvek praktikuje.

Sad je zgodan momenat za čuvenu rečenicu u našem narodu…”Sin mi se očajno oženio sve radi sam ona ni da potegne ali mi se ćerka super udala sve je muž služi”. Pa, ima i toga. Ali isto tako imamo i situaciju da zaista uslovi za posao u ovoj zemlji nekako jasno podvuku crtu -ili radiš ili rađaš. A sve to proističe od samih korena o kojima ja ovde govorim i koje ću kasnije da pojasnim zašto tako izgledaju. Ja izronih iz takvih. I znam kako boli i koliko košta.

Sad se bavimo uzgojem tebe koja si na kraju jedna od onih koje služe. O zloupotrebi ćemo posle. I onda kad obaviš taj period sa “volimo mi tebe” ali “nisi investicija” zađeš u period sa osnovnim školovanjem. Tu si već dovoljno velika da shvatiš da se tvoja majka satire od ugađanja svima i da neretko i ti učestvuješ u tim poslovima. Što je lepo, treba se naći u domu, pametno je i zdravo da se imaju obaveze. Sem, što majka te moli da joj se nađeš u poslu a tebi nije jasno zašto brat ne mora. Jedini odgovor koji dobiješ je:”Za tebe je prirodno da umeš složiti i srediti a oni su muški”… Ako se ne varam to znači da se mi rađamo sa genom za takve stvari. Svaka devojčica još u obdaništu zna da ispegla košulju. Jer je rođena sa tim. Ne znaju muški to. I ne treba da znaju. Šta ima da znaju. Imaju majku, pa tebe. A sutra neku drugu nesretnicu.

Ako imaš sreće pa dosegneš do srednjeg obrazovanja sve ti je jasnije da ti se to sve ne dopada oko uređenja polova. Kažem ako imaš sreće jer, u nekim sredinama sirote devojke ili se zaljube pa obustave školovanje zarad slatkih reči i pobegnu u nešto što im se čini bolje, ne razmišljajući da i taj “idealni”  ima gomilu prljavih gaća za oprati, ili prosto nema za njih uslova da se školuju jer su potrebne da povuku i potegnu u domaćinstvu. Ako i nađete tog nekog , drugačijeg, tu je njegova mama da vas podseti da ništa ne umete, da vas majka  nije ništa naučila i da se potrudi da njen sinak joj pridrži stranu. To im je prilika da se negde čuje njihov dugo potiskivani glas i da negde dominiraju. Ako nisu mogle mužu da pojasne da i one imaju potrebe i osećanja onda će vama svakako da pojasne gde mora da stoji vazna sa cvećem. Pritom očekuje se od snaje da dogleda svekrvu i svekra ali je krajnje neprimereno što stalno trči kod svoje mame koja nećete verovati isto stari. Jel treba sad da napomenem da je to ista ona majka koja ju je držala negde u senci svog sina očekujući pomoć od snaje?Ne treba? O tome se može roman napisati.

Ako uspeš da se izboriš da studiraš to je već tema koja se ne tiče samo tebe već i svih oko tebe. Ako si prekinula studije zarad novca, zaljubljivanja itd…onda si -bačeni novac- i često ti se kad se pobuniš, kaže:”Da si završila da budeš svoj čovek sad ne bi bilo ovako da zavisiš…mogla si biti veliko ime…sad bi ti njemu pokazala vrata…itd.” Ako ste završile studije onda ste zasigurno promašile rokove da se udate, rodite….itd. Studirale, ne studirale, uvek ima neka grupacija koja smatra da ste promašile nesto. U ovom društvu je jako važno da budete spremne na stalna pitanja: “Kad ćeš da se udaš? Kad misliš da rađaš? Ili, možeš li malo da batališ svoj posao da se posvetiš kući?” A da, promenile ste više partnera u želji da nađete onog pravog? Znate kako se to zove kad je ćerka u pitanju? A kako se ta promenada veliča titulom kad to radi sin? Uostalom ja se ne sećam da se čaršav nevinosti isturao kroz prozor da se proslavi čednost muškarca.

Kao da je sad sasvim normalno da posle svega za šta ste se izborile u pokušaju da se izgradite kao ličnosti sasvim normalno da nepromišljeno se bacite pod noge slučajnom prolazniku samo da bi babe i tetke smirile strasti. Ili pak da promašite sve rokove na poslu, jer su svi ostali bez ruku rođeni da bi vam pomogli. Ili čuvena konstatacija: “kako nisi videla da je lud, da pije?” Kao da se svi na prvom sastanku potrude da vam pokažu kolike su psihopate. Da ne govorim o onom, i to sa ženske strane teoretisanju: “ćuti, proći će, i mene je moj varao, tukao, pa eto preživela sam”. Ali zato svi umeju da i te kako “broje” i pametuju. Uz komentar: “Ja sam svoje odradila, da babe treba da imaju decu rađale bi”. Ok. Ne mogu da rode vašu decu ali itekako mogu da ih vaspitavaju, razmazuju i uče po svojim merilima. Ima i toga, zar ne? I sve tako dok ne dođete u godine da sad vi možete reči šta vam je volja al’ gle čuda niko vas ne sluša. Šabloni, šabloni…

Ovako na brzinu smo pretresli jednu sliku starovremenskih ubeđenja još uvek prisutnih u našem narodu. Sad je red da vidimo šta se dešava sa onim ženama koje su malo svetlosti našle u svojim životima pa se emancipovale. Među njima i te kako ima velika grupacija koja je rešila da svoje ćerke odgaji drugačije. One su slobodne, svoje i smele ali u totalnoj krajnosti. U našem društvu to najčešće rezultira time da imamo gomile devojaka, neretko jako mladih, sa neprestanim slikama golih i nakaradnih (nemam ja ništa protiv aktova ali hej jedno je umetnost a drugo kvazi performans), isturenog srednjeg prsta i kočijaškog rečnika. I opet niko nije ništa razumeo. Ni vrednosti žene kao bića, jednog od stubova kuće pa i društva, ni žene koja pleni kao dama i karakter. I dok obe strane ne znaju za sredinu natežu se u svojim krajnostima.

Ako ste stigli sa čitanjem ovog teksta do ovde sasvim vam je jasno da ovde ne pominjem svetle tačke na ovu temu. Nažalost, ovo je većinska slika. Kao i još uvek prisutna podela na muške i ženske poslove čak i u umetnosti kao i sputavanje žena u svim oblastima. Pišete? Ako je to horor ili fantastika očekujte popa da vam pozovu. Jer dobre ste samo za ljubiće. Oslikale ste scenu iz ratnog pohoda? Ma šta žena zna o ratnom pohodu? Komponovale ste nešto komplikovanije od džingla za uloške? Nemoguće! Strpljenja, mnogo godina nakon što preminete neko će se setiti da ste postojale. Uz malo sreće dobićete bronzanu bistu ili memorijal tablu na rodnoj kući.

To dovodi do toga da kad spomenete osmi mart em se stvori frustracija em se to  vidi kao nemila obaveza da se isprsi za jedan cvet ili pak za uzimanje dozvoljenog minusa da se udovolji onima koje su sto bi moja baba rekla “nasle pa zašle”.

“Ona je domaćica”, ima dvostruki prizvuk u ovom društvu. Jednim pojmom se opisuje žena koja se predala samo ajvaru i kukičanju i zaboravila da dvadeset godina počupa obrve a druga …pa jasno vam je šta znači. Ako niste sigurni bacite pogled na tv program i šta se danas plasira kao primer poželjne buduće mlade i majke. Žene uopšte. Strahota. Sredine nema. Samo mali broj uspe da nekako uglavi sve što se od njih očekuje i što bi same volele da urade. Pa vremenom ovog drugog sve manje ima u korist ovog prvog.

Sad je momenat da se vratimo na početak ovog teksta. I da vidimo kako izgleda danas taj veličanstveni 8.mart u praktičnoj primeni  na ovim prostorima. Zamislite u jednoj prostoriji susret različitih generacija žena. To bi otprilike izgledalo ovako…

Tašta je došla se iztakmiči sa svekrvom. Da onako usput napomene da je jedino sigurno da na koga god ličili, unuci su njeni zasigurno. Da pohvali sve uspehe svoje ćerke uz onu čuvenu …mogla je i bolje al’ aj’ sad….da naglasi više puta da je njen poklon deci praktičniji i da je nju njen muž gledao kao kraljicu a da to više nije nigde videla. Pritom je prvu ladnu trajnu stavila tek kad je nasledila muževljevu penziju. Uz opaske da joj Prija, ne izgleda baš sveže i da bi mogla više da uskače oko dece jer ona ima pravo da ide redovnije u banju. Da pohvali kako je njena ćerka ulepsala taj dom. Da pohvali obrok i naglasi da ona isto tako sprema. Pa je logično da valja. I da podbode zeta da bi češće mogao da joj se nađe oko teških poslova. Da smanji fudbal i preuzme decu da bi njena ćerka mogla da se posveti sebi. Njena ćerka je heroj, borac, majka veka, mučenica i najlepše biće koje ste videli. Obavezno naglašavajući da je sve to njena zasluga. I naravno, da onako usput nagovesti ćerki da se ne vraća rodnoj kući ako joj taj brak ne odgovara jer neće moći komsiluku u oči da pogleda.

Svekrva je došla da se iztakmiči sa taštom. Da napomene da je njen sin dao svoje najbolje godine. Da ništa u kući ne bi imali da ga ona nije opremila. Da je snaja sretnica jer tako stamenog i vrednog čoveka teško je naći. Da unuci moguće podsećaju na nekog van familije. Ali, “možda je na daljni rod”…uz osmeh. Da prekori kako bi mogla da se dofarba, uredi, sredi, jer ne ide da je njen sin tako vodi igde. A šta ima i da je vodi kad je ženi mesto u kući, pa da zatim ispriča kako se ludo provela na igranju binga i na penzionerskoj ekskurziji. Da kaže da toliko veša i sudova kod nje ne bi moglo da se nađe. Da se zgrozi što imaju kućnog ljubimca. Da na svakih pet minuta naglasi ..”sin njen lepi”…da prekori sto snaja ne dolazi da idu na groblje i na pijacu kad god njoj odgovara.

I da onda ponosne na sebe odperjaju u suton ostavljajući neretko bračni par u svađi. Nemojmo zaboraviti pojmove jetrva i zaova (Trvenje i Zla ova) a dati su ženskim rođacima iz doma gde je snajka pristigla. Da li ste se nekada zapitali zašto je žena ženi dala ovakvu titulu? Dok su, naravno, muški paše i šuraci i bog zna kakve sve velmože.

Snaja balansira. Postoje dva tipa snaja:

Jedne koje su se pomirile sa svojom pozicijom i obraduju se jednom cvetu sa kojim mlate okolo posle, kao dokazom bezuslovne ljubavi. Ne,ne mislim da je bitan poklon već pažnja. Ali karikiram da bi smo se razumeli. Dakle, jednom godišnje se satre od spremanja i kuvanja upijajući sve moguće zaprške u kosu na svoj dan kad bi trebala da blista. I sve to zarad jednog cveta. Ili, ni toliko. Jer na njen praznik se to od nje očekuje. Da ona dočeka  i ugosti druge. Da zaboravi da je svaki dan, dan pažnje i zajedništva, jednakosti i razumevanja i da dopusti da taj cvet ili uopšte to što je on rešio da bude kući a ne na fudbalu, u kafani ili dubokom hrkanju već sa vrata bude potiranje svih onih drugih dana kad je bila niže biće ili poslušna snaga. Kad je vređana, ponižavana, tučena, kad joj je objašnjeno da ne može da ima frizuru jer to odmah znači da se sprema za švaleraciju, da nema ona šta da odlučuje i da treba da zapamti da je ovo njegov dom. Da je sretnica što je eto baš nju uzeo ili pak što se od druge vraća njoj iako je propala. Pritom se vraća čistim gaćama i toplom obroku za koji se ona grčevito drži kad napomene da joj ljubavnica nije ni do kolena. Mislim da smo se razumeli.

Druga vrsta snaja je taj dan sredila sebe. I očekuje da je vode na ručak. I neće se zadovoljiti jednim cvetom. A ni starom garderobom za taj dan. I muskarac koji je negde ipak vaspitan da ugodi svojoj nežnoj polovini se satire ne gledajući gde je on tu zapravo. Pitanje za dotične: “Znate li kad je svetski dan muškaraca? Znam ja, svaki dan kao i dan žena.

Sad govorim o najprisutnijim oblicima na ovim prostorima.

U oba slučaja snajki, njihova ćerka shodno modernom dobu neće napraviti ogrlicu od makarona i prigodnu čestitku majci već će uredno da izbegne sve ovo, kuckajući po telefonu dok ruča ili komentarom tipa…”ma kakav osmi mart…da mi čestitaju što kuvam i perem iako sam ceo dan radila kao konj na poslu”…a pritom se zapravo negde nada da neće ona morati da opere sudove a da će ipak dobiti onaj papirni buket sa instagrama, i to će je držati dok se i ona ne zaljubi u nekog i doživi jedan od gore pomenutih Balkanskih scenarija. Nema veze, opraće majka, jer ako nije ona mogla nek joj bar ćerka bude slobodna. Sjajno rešenje.

Dokle smo stigli sa praktičnom primenom? Nigde. Jer svako tumači kako hoće. Nema sredine.

Bilo bi idealno kad bi žena doprinosila onako kako ume ili može kao i svako drugo živo biće na planeti, umesto samo da zahteva jer je to i njen dom. Ali da njen dragi uskoči oko kućnih obaveza jer je to i njegov dom. Da oboje imaju priliku da vole sebe kao sto se vole međusobno. Da razumeju da nalaženje mlađeg ili mlađe nije lek za sopstveno starenje. Da onih 30 zakonom obaveznih posto žena u firmama ne znači odabir po dekolteu već stručnoj spremi. Da ti isti muškarci ne naglašavaju da pri zaposlenju ne bi trebalo da imaš nameru da se udaješ ili rađaš ako može još jedno sto godina. Da podjednako bude važna i tuđa žena, sestra, majka, pa i zaova…da devojka vaseg sina je ipak nečije dete a ne jedna od mnogih koje bi mogao da promeni, da ćerkin dečko nije dobio meso za iživljavanje već vaše čedo…Sa čuvenim: “Kad ti stavi prsten onda ćeš da se pitaš” …a neretko ni onda se ne pitaš ništa. Da sve što su tada ustanovili zakonom ne bude samo mrtvo slovo na papiru. Da ne odlučuje vera, zakon i društvena uređenja šta ćeš sa svojim telom i duhom. Da se ne cokće kad mlada ostavi svoje prezime, tako glasno da se čuje na snimku. Da se prvorotki ne urla na uvo kako je razmažena. Da se konačno govori o postporođajnoj depresiji i suicidu bez podele na ona je luda  a on je znate, bio pod velikim pritiskom. Da konačno shvatite da je boli stomak, otiču joj noge, bole je leđa. Ako mislite da je žena kilava, pa…imajte samo jedan mesec il rodite dvoje troje, kiretirajte pa da vidimo kako bi ste gledali svog dragog koji se prema tome odnosi sa “kilavo” i “to ćeš ti da rešiš”.

Ovaj tekst se ne odnosi na merila društva i primene te jednakosti to je već druga tema. Odnosi se na to da bi mi same trebale da ga primenjujemo u praktičnom životu. Ne rade to muskarci. To radimo mi same. Zato što dozvoljavamo. To što nisam po struci psiholog ne znači da ne mogu da imam izveštaj sa terena. Svaka čast školovanima. Ali ja sam akter na licu mesta i te kako treba da se čuje moj glas. Jer to o čemu oni diskutuju u kasnim obrazovnim emisijama -ako takve još uvek postoje -mnoge od nas žive svakodnevno. I rekla bih da nam nisu dostavljene baš sve stranice scenarija.

“Neka,ja ću to da uradim, tebe to čeka ceo život.”

“Pusti njega on ne ume, to nije njegov posao.”

“Gazi ćerko, svi su oni isti”

“Trudna si a neudata? Ti si sramota za ovaj dom.”

“Meni je mesto pod otiračem ipak me on hlebom hrani.”

“Šta će svet da kaže?”

“Ja sam ga volela, zato sam trpela.”

“Ćuti, šta će biti ako te ostavi?”

“Ja to zbog dece.”

“Pa nije on to uvek samo nekad, kad popije.”

“Beda jedna, imam samo dvadeset pari čizama i uopšte me ne vodi na Maldive.”

“Za šta sam se ja udala ništa stekli nismo.”

“Ako ti se ne sviđa tamo su ti vrata.”

“Vidiš kako ona isturila atribute a ti na šta ti ličiš?”

“Izbaci malo to, zategni…kako misliš da te on primeti?”

“”Da dođeš do devet”

“”Već si imala troje za ovog se sad moraš udati.”

“Zamisli doneo joj samo jedan cvet.”

“Slepica jesi videla kako je taj njen jadan?”

“Ja to ne bi štapom takla.”

“Cico, mico, prelepotooo, planeticeeee…(kakav gabor)”

DOSTA!

U takvoj sredini žene su žrtve i prave žrtve. I onda trpi porodica. I mi sami. I gunđamo kako se nisu setili tog jedinog dana u godini. A za prvi maj se sete uvek.

Kod nas u kući to se ne slavi. Neka hvala, videh kako je to izgledalo ovde. Nema potrebe. Svaki dan ugađamo jedni drugima. Ako nemamo čime drugim onda lepom reči. Meni je svaki dan, osmi mart. I kad je teško. Jer nam je teško oboma. Jer su sudovi naši. Jer su dugovi naši. Jer su sanjarenja naša. Jer su deca naša. I ona sijalica što uporno crkava u toaletu je naša. Nije moja ili njegova. Naša je. I osmeh je naš. I brige su naše. Ne treba mi cvet. Iako ih volim i skroz je super kad odemo da izaberem saksije i pelcere. Isto kao što ja sa njim provedem dva sata birajući alat u koji se razumem kao u atomsku fiziku. Ali pravim društvo u avanturi. Imam njegove zagrljaje, podršku, utehu, zaštitu, poštovanje. On ima sve moje. Imam njegov umor, njegove promašene golove omiljenog tima, njegove besane noći dok je na novom projektu, njegove prehlade, njegove uspehe, njegove opale pramenove, njegov stomak ostao od neke slave od onomad, njegov sjaj u očima zato što smo tim. I volimo sve to. Sve smo mi to stekli. I te zidove gde živi uporna buđ u ćošku i tih dvadeset kila više. I ono padanje na avgust. I prvo kašnjenje iz grada. Sve smo to podelili. Potpuno bespolno. Kao bića podjednako vredna. U dobru i zlu.

Njegova majka nije uređivala naš dom. Posvetila se umesto toga da ulepša naš život. Mi smo gajili našu decu, ona im se radovala i pomagala. Mi je poštujemo beskrajno. I ona poštuje nas. Izvlačimo iskustva i pouke ne naređenja i nismo primorani da idemo po nekom uređenom šablonu. Pa šta ako smo psu slavili rođendan, nemate pojma koliko smo se lepo zabavljali jer sve je razlog da se skupimo i smejemo.

Naš sin je svoje devojke gledao kao da su mu već rodile petoro dece. To ga je ponekad koštalo izrabljivanjem. Ali nije odustao i neće odustati. Čestitao mi je time što daje sve od sebe da njegova sadašnja devojka se ne oseća kao usputna pratilja. I što je uči da voli sebe onoliko koliko on voli nju. Što se trudi da umesto balkanske zle krvi nas dve imamo zdrav, prijateljski odnos. I ona se trudi. I odlično joj ide. I ja se trudim. I zapnemo nekad. Al’ šta ima veze.

Greši onaj ko radi, onaj ko sve prepušta slučaju je unapred sve izgubio. On mi je čestitao tako što znam da će njegova žena imati divnog muškarca kraj sebe. Jedino se nadam da će biti voljna da gradi i sebe i njih, ne jedna od onih gore pomenutih. Ali ..to zavisi od drugih majki, baba, tetaka i strina koje bi mogle nešto da promene ovako kao što sam ja. Jer ona ne treba da misli i radi kao ja. Nek sama izvuče najbolje iz svih svetova oko nje. Sami biraju, moje je da poštujem to. I da me poštuju.

Naše ćerke su mi čestitale osmi mart tako što nisu otišle polu gole u školu, što ponešto nauče u kuhinji sebe radi prvenstveno ali opet žele da nauče još mnogo toga u životu. I što to lepo umeju da usklade. Što su uredne i smerne. I što itekako dižu glas kad je nepravda u pitanju. Što ne misle da su bolje od drugih već teže da  se ugledaju na bolje od sebe. Što se ne trude da budu nalik onima od kojih okrećemo glavu i što im nisu važni trendovi već vrline i mane. I što će nadam se takve da izgrade dom u kome nema šta da tražim sem da gostujem. I pomognem.

Znači može se. A ide od nas samih. Od nas žena. I te vaše muževe na koje se žalite odgajila je žena. I nju je neki muškarac isto tako sputavao. A majka joj govorila da to tako mora. Ajde da presečemo i napravimo same jednu novu generaciju. Jednakih. Kao bića. Ne kao radne snage ili glasača na izborima. Ne vodite se onim:”Neće to ni za sto godina”.

Pa i dan počne jutarnjim satom, ne može od podne.

Ne očekujte. Uradite. Moj muž je voleo moje zagorele ručkove ja sam to uzvraćala trudom da se popravim. Ja volim njegove hrpe sudova kad me odmeni u kuhinji jer znam da je hteo da pomogne i obraduje me. I nikad neće naučiti da ne slaže kolekcije čarapa po sobi. To mu dođe neki feng-šui. I ja nikad neću naučiti da mu ne premeštam stvari. I koga briga, tolerancija je čudo. Jer je sve to nebitno ako gledaš opštu sliku. I vremenom naučiš da napraviš odličan ajvar. Ili ga zapravo pravi on. Sudovi nisu bitni ako je veče prelepo. I stigneš sve. Ako je svet došao zbog sanitarne inspekcije a ne zbog nas nije morao ni da dolazi. Moja deca su samo jednom mala i neću da propustim dok još možemo bez tuđe pomoći šetati po mesečini. Pa neću se valjda u starosti sećati samo broja opranih tanjira i koliko je puta progoreo moj stoljnjak. Vremenom pohvataš sve. Ne kao njegova mama ili tvoja. Nego kao ti. Kao on. Kao vas dvoje.

Ako niste imale sreće pa naišle na nekog odgajanog tako onda gledajte da svojoj deci ne usađujete taj prezir. Od nekoga mora početi.

Možda onda stvarno doživimo da se to iskoreni iz ovog društva. Da nas taj isti zakon koji nam omogućava jednakost ne sputava time što same nemamo ništa da ponudimo u naše bolje sutra. Na primer: Najveći procenat žena nema gde da ode i nema se čime prehraniti kad ostavlja nasilnika. Ko je tome kriv? Ako smo i pogrešile u odabiru, ljudski je. Ako smo sebi zatvorile sva vrata do nas je.

Zato moj blog možda nije gramatički ispravan. Ali ja savladah ove dugmiće kol’ko tol’ko i napisah šta mislim. Bez straha da me ceo svet pročita. Javno. I to je neki početak, zar ne? Nisam htela da dozvolim da ne kažem šta mislim i osećam sputana time da li je to ispravno ili pismeno. I tako odlažem svoja osećanja kao živog bića. U ovom društvu se najlakše nekome smejati. Rugati. Zgražavati nad nekim. Znate li da 82% nepismenih u Srbiji čine žene? Ne znate verovatno, ali neke od vas i te kako znaju da ono malo slova što umeju da sastave okače kao komentar nekoj drugoj ženi. O da, u autobusu trudnici najmanje ustaju žene. Ispod slike cveća prva ženu isproziva žena. Reakcija na selfi uvek je najglasnija od žene, ženi.

Hoćemo da čekamo da nam neko drugi završi posao?

Sretan vam osmi mart drage moje. Sretan vam svakog dana. Isčupajte svoje talente, naučite nešto novo, promenite svet. Za to su žene marširale tog dana. Ne da bi samo mogle da rade mučki, glasaju  pa da trče kući da peru sudove. Ili da mlate sa ovim danom u kalendaru i očekuju potpunu poniznost od muškaraca.

A vama, dragi muskarci koji svakog dana volite i poštujete svoje dame , čestitam. Marširate zajedno sa nama. I ja vam se divim. Time što ste odbacili loše aspekte te jednakosti i zamenili nežnošću svoju sirovu dominaciju snagom ili statusom niste manje muškarci. Vi ste baš ono što svaka ispravna žena može samo da obožava i beskrajno čuva i voli.

Za one koji to nisu. Podsetnik. Ne treba da budete alfa predator u kući već napolju. Ne mislim bukvalno, naravno. I naravno da ste fizički jači ali to ne znači pod obavezno da ste i u pravu. Niti da će vam sila, alkohol i traženje savršenstva koje sami nemate pomoći da u očima sveta budete bitniji ili poštovaniji.

Žena se voli svakog dana. Na milion načina. Neka vas poštuje zato što ste najdivniji čovek na svetu a ne zato što vas se plaši. I muskarac se voli svakog dana. Mogu da pričaju šta hoće i njima je to potrebno.

A gospođama koje to zloupotrebljavaju….pa…ako to nikom ne bude više prijatno nećete imati gde to sprovoditi, zar ne? Pa tamo negde u svom savršenom svetu budite bitne sebi ispred ogledala. Tango i jednakost su igra za dvoje. I nekad su, napred jedan, nazad dva…ali je stvar u zagrljaju i istom sjaju u očima.

Drage moje, marširamo još uvek. Mnogo toga treba da se promeni. Nije dovoljna ideja. Moramo mi same pokazati drugačiji svet. Svojim sinovima i kćerima. Komšinicama, prijateljicama, majkama, bakama, svakoj nepoznatoj ženi koja će proći pored nas.

Za bolje sutra. Počnimo od nas. Za nas je ta borba na kraju krajeva. Bez odmazde da ekstremnim feminizmom pokušavamo da isteramo šovinizam. Naučite ih tango života. I konačno će sve imati smisao. Sutra će vaša deca biti oni koji zapošljavaju ili stvaraju. Ili trče kući da zagrle svoju porodicu. Rađaju i vaspitavaju. Ili odaberu da ne rađaju. Da se ne udaju. Da vole koga žele. Ne usađujte im šablonska ponašanja. Sve vi. I majke i bake i tašte i svekrve. Sve naš veže jedno. Žene smo. Tu nema mesta za …”moraš po mome” …”i ja sam tako”…ako ne poštujemo sebe niko nas neće poštovati.

Želim Vam srećan osmi mart svaki dan. Da se tako osećate uvek ne samo kad prevrnete ovaj list na kalendaru.

A ja odoh da učim pravilno slaganje slova. Jer mi se može. Tako sam rešila. I čvrsto stojim iza sebe.

S ljubavlju, Elena Alexandra.