Baš se radujem što te vidim. Eto, nismo se videli dugo zar ne? Kako to jesmo? Ma čini ti se draga jer tebi je vreme relativan pojam, meni pak teče. Pa eto tako, ja starim, vreme prolazi, a ti …ti si nekako ista. Dobro, vidim…dogradila si, ugradila, odbacila dosta toga, no sedi, sedi da se ispričamo kao svih onih puta kad te retko videh. Jasno je da se čudiš. Nikad bliže nismo bili a tako se retko viđamo. Pa, obično to tako bude. Oni koji su ti najbliži nekako se udalje jer misle da je to što su fizički blizu sasvim dovoljno za odnos. Nekako nisi imala vremena za mene. Nemoj se ljutiti ali nekako si bila prezauzeta uvek da sednemo, malo I mene da čujes, Srbijo.
Prvo da te pitam kako si? Znam, ranili su te više puta. Znam, I fizičko I emotivno nasilje koje si trpela. No, Srbijo znala si I ti biti gruba u svojim vezama. Često si menjala, raskidala I mirila se. Nekad mi se čini da ni sama nisi znala sta hoćeš iz tih veza. Pa si sad povređena, uvređena. Ne ljuti se ali nekad moraš priznati I ti si grešila. Najgore je što nisi iz tih veza nista naučila. Posebno kako da budeš bolja. Pametnija. Naučila si samo, ako je to samo, da budeš istrajna, najčešće u sopstvenoj žilavosti I odmahivanju glavom. Znam, znam…deca su ti bila ljuta nakon neke tvoje veze, ali tako to ide, deci je najteže da se naviknu, da nekog novog prihvate. Posebno kad misle da je sa starim partnerima bilo bolje, da su bila voljenija. I teško im pada što nekad zaboraviš koliko su I ona trpela. S kim si sada? Sa svetom? Pa to je sjajno. Samo nemoj da bude kao onda kad si u toj vezi bila samo ti. Ulagala, raskućavala da se dopadneš, ulepšavala se preko svake mere I kućnog budzeta a zanemarila svoj dom. Jesi, nije da nisi. Lickala si se I prenemagala, dodvoravala I bila spremna na svako poniženje da se dopadneš. Zaboravila si da si bila dostojanstvena. Da si bila jaka I svoja. Ma, znam….ne možeš sam medju ljudima živeti. Ali misliš li da te svet gleda drugačije do smešnu kad se trudiš da sebi šminkom smanjiš godine I prodaš se kao ekskluzivna roba prepuna rupa I zakrpa? Umesto da dostojanstveno izneseš svoju lepotu I vekove. Vidi ti se umor Srbijo, a to nijedna šminka neće pokriti. Čujem da na sastanke ti ideš svetu na vrata. Ne dolazi nikad po tebe. Sem kad mu nešto treba. I da ti, daješ skupe poklone. Ne ide to tako. Čujem I da su ti deca ogorčena što ih zbog sebičnosti zaboravljaš, što ne vidiš da si im potrebna jos uvek. Majčinstvo je ipak velika stvar. Ne možeš radjati pokolenja a onda ih prepustati same sebima.
Kako nije tako? Pa nemoj ti meni draga da pričaš, kad se to vidi. Deca ti se zaluđuju po ceo dan. Truju se televizijom, gledaju nemoral I kriminal svakodnevno. Nisi ispratila šta uče, I nije te bilo briga da li su zlostavljani. Ni kakvi će ljudi postati. Nemaš vremena za njih. Deci treba roditelj, sigurna luka I ruka ali I zagrljaj. Znam ja da ih voliš. No, to nije dovoljno. Nikad nisi tu kad ti se deca razbole, zapadnu u bedu ili dobiju diplome. Nekako si favorizovala one što beže sa časova I kreću stranputicom. Zašto Srbijo? Zato što ti odgovaraju njihovi očevi? Voliš skupe poklone? Prija ti svaki sekund medija? Šta misliš kako to vide ona deca koja su ti dobra, porodična, vredna, poštena? Šta da misle o tebi? Kakva si to majka? Ostavila si svoje najmladje da umiru, da ih druga deca leče porukama jer kartice kod tebe služe samo za podizanje ono malo bednog dzeparca koji im daješ a nazivaš platom. Dobro, nekima I za izvlačenje linija. Šta je sa tobom? Ne vidiš to? Vidiš da si raspustila I zapustila svoju decu. Kako I da vidiš kad nikad nisi kući. Smucaš se po rijalitima, gostuješ u kvazi emisijama, trošiš se po kafanama, slikaš za tabloide. Da te obavestim, majko, tako umornu I sa podočnjacima da imaš decu koja su svetski šampioni. Ne beči se , istina je. I to u mnogim oblastima. Čudi me kako ti taj svet kome trčiš u zagrljaj samo kad se njemu hoće I kad te se zaželi pored svih svojih ljubavnica nije ukazao na tvoju darovitu decu, na tvoje heroje. Znaš zašto? Jer će ti ih uzeti starateljstom kad te ostavi po ko zna koji put. Sama će deca otići sa njim. Jer ih ne čuješ I ne vidiš. I ne kažeš bravo, kako bi svaka majka trebala da radi.
Nemoj ti meni da pričaš….pa kad si poslednji put utešila svoju bolesnu decu? Kad si u po noći izvadila novac za lekove I bdila dok ne ozdrave? Znaš koliko te je tvoje dece dozivalo da ih prigrliš? Koliko suza je proliveno jer si ti rešila da su dovoljno veliki da se staraju sami o sebi. Huškala si ih ponekad da isteruju pravdu kao tvoje drugarice svoju decu kad se pouvredjivate na nekoj čajanki, koja kojoj nije vratila cipele ili je otela dečka, a kad se vrate osakaćeni okretala si glavu. Srbijo, deca su ti ljuta. Sa pravom. Odlaze kao siročad. Pored tebe, žive. Ne mršti se sad. Kad si trebala da aplaudiraš nad pobedama, da izbodriš I podržiš, da častiš I pohvališ ti si sedela, gledala rijalitije, pušila tompuse, konzumirala narkotike, pila, gledala niskobudzetne serije I besomučno trošila kredit na poruke kojima si glasala za starlete I ljudske nepoznanice. Neuredna I musava rešila si da popraviš svoje emotivno stanje silikonima, botoksom, noćnim provodom I nasiljem da se isprazniš, rasteretiš sopstvenih nezadovoljstava. Da nešto dokazeš sebi, valjda. Nisi čula reski zvuk kanapa koje je na gredama ostavljalo tvoju decu. Nemoj sad…nekad ne moraš nekom reći da je to rešenje, dovoljno je da sama zakuješ esker u najdeblju gredu. Gde si bila kad su ti se deca davila? Gladovala? Oboljevala? Ginula? Ubijana? Silovana? Zlostavljana? Tučena? Nisi čula od muzike sa splavova? Nisi videla od dimne zavese koju si podigla u separeu gde si sedela sa decom koja su ti omiljena. Možda si pevala I dočekivala strance? Mozda si lepila baksiš na kvazi umetnike da ti na uvce pevaju? Nećeš verovati dok si se ti zabavljala svet se smeškao. Naučila si da tverkuješ, da igraš na šipki, da pućiš usta, da se polivas šampanjcem, mašinama praviš muziku, nanosiš beskrajne slojeve pudera, lomiš psima vratove, bacaš mačke u kanal, da redovno obaveštavaš decu ko ima strije a ko novi sprat na vili, da ti kultura bude u novinama negde u večitom sledećem broju, da propagiras glupost I neobrazovanost jer je tako lakše. Nema cimanja. Mnogo je lakše hvatati nekog na obline no na pamet I čednost. A I deca ti to vole izgleda. Rado plaćaju tvoju štampu da bi zaboravili na svoj život čitajući o tudjem. Koga briga što je sprat iznad nasilje u kući kad je na naslovnoj krupan kadar nečijeg celulita. Pa si tako mamurna I unezverena zaboravila da skuvaš pa su ti se deca hranila iz kontejnera. Bilo ti je teško I gotovu hranu da spremiš pa si zatvorila I narodne kuhinje gde god si mogla. Šta te briga, bitno da u separeu svega ima. Jer tu sediš Srbijo, u separeu sa odabranom decom. I koliko ti treba kuća kad ni one koje imaš ne čistiš. Samo ti tvoji apartmani visoko iznad neba pružaju pogled na plavo nebo pa ne vidiš dole. Ne vidiš prljave sokake, mračne I opasne. Ne vidiš bušne cipele svoje dece koja mokrih nogu idu na poslove koje rade volonterski I pod stahom. Kaznićeš ih? Zašto? Dovoljno su kažnjeni. Hladno im je, gladni su, kad ti vrate sve što si im pozajmila I sve što im tražiš da ti daju u kućni budzet jer su veliki I sada je vreme da učestvuju, ništa im ne preostane. Kad nemaju više izbaciš ih napolje, na ulicu. Pa naravno, na tom mestu je mnogo lepše otvoriti butik gde možeš kupovati krpice da se doteraš za svoje izlaske.
Nisi im mahala na aerodromu dok su odlazili na ,,zauvek,, ekskurzije, uvređena jer odlaze. Pričala si okolo ako im je bolje kod neke druge majke neka idu. A nisi znala da su tebe najviše voleli zato su čekali toliko dugo, da se nešto promeni, da se ti promeniš. Zašto ti nisu nešto rekli? Još pitaš tako nešto. Jesu, vikali su, skandirali, zviždali …ostala si gluva na to. Jer si isto tako grčevito stezala u skute samo svoje miljenike. Nekad jedne, nekad druge. I svaki put su tvoja deca očekivala bolje. One iste miljenike koji te naružuju, lažu da si lepa ovakva kakva si postala. Koji ti zamazuju oči jer neće da im ponestane bogatog dzeparca. Srbijo, nije ti dovoljno što si uvela standard skupih igračaka, no si dozvolila da tvoja deca lome stare ali jos funkcionalne igračke. Kućice za proizvodnju tvojih blaga. Dozvolila si da u korov zarastu tvoje njive pa I dvorišta. Da se ugase ognjišta I zatruju reke I potoci. Pustila si svoje nevaljalce da se igraju sa svim što nije za igru…Da čerupaju lutke i bacaju đubre kao sva razmažena deca. Šta ima veze, kažeš? Kupiće im majka drugu poljanu, novi potok brendirani, glanc novu šumu gde mogu da prodaju prostor za neki ski centar, i tako dok ne ustaneš jednog jutra a oko tebe samo pusta livada u nedogled. I na njoj samo tvoja fotelja u kojoj sediš.
Zastala ti kafa u grlu? Vidiš, tvojim miljenicima koji su te ubedili da su važniji od drugih, dozvolila si tapšanjem ali i ćutanjem da od tebe i ostale tvoje dece naprave budale. Znaš, Srbijo, tu nije kraj. Dok si ti trčala po prijemima sa svojim svetom neka tvoja deca su loptu I lastiš zamenila bagerima I bičem. A neka su ostala sa tim istim lastišom oko vrata da pognute glave žale što im je ceo život prošao u predratnim, ratnim ili posleratnim rođendanima. Srbijo…majko, zašto? Zašto je bilo bitnije šta ćeš obući? Koliko ćeš samo puta promeniti boje ili nazive ulica? Stvarno ne možeš da zaspiš ako ti na uvce ne svira fontana? A kako si samo tankih živaca…ne voliš kritike…I siliš se samo nad decom koja ti fizički nisu dorasla. One napucane nećeš ni opomenuti. Ni kad otmu, ni kad pregaze, ni kad treba da odgovaraju. Sakrićeš ih pod skute. Ali ako primetiš da je neko od tvoje dece pokušao da proda lubenicu a da tebe prvo nije častio za muštuluk, odlepis, kazniš, dokrajčiš. Uzmeš deset pa vratiš pet da bi ubrzo uzela I to za neki novoizmišljeni namet. Dešava se to da roditelj predloži deci da pričuva novac sa rodjendana, no znamo kako se to završava, zar ne?
Da te pitam jos nešto, kako društveni zivot? Čujem, udomljavaš strance. Lepo je to. Treba da pružis ruku spasa. Ali kako kao majka možeš jednom detetu iz usta izvući kašiku pa tutnuti nekom drugom? Kako možeš jedno dete istresti iz toplog kreveta da ušuškaš nekog stranog? Da bi svet rekao da si divna I brižna? Vidi, Srbijo, svet će te tapšati po ramenu samo da te iste strance ne bi morao da ušuskava u svoj krevet. Što je najgore uzimaš decu svoje dece jer nemaju uslove da ih podižu pa plaćaš tuđima da ih gaje. Jer to neki preneseni model čerupanja kašike od malopre? Kako plaćena majka može da voli više od sopstvene? Razumem da nekad je to neophodno no toliko si uvela menadzera, stilista, stručnjaka da više niko od tvoje dece ne zna da li uopste ume da diše i hoda pravilno dok mu neko od tih učenjaka ne saopšti kako mu je to činiti. Da nema vaspitavanja dece bez uputstva stručnjaka a ti stručni spisi prepuni grozota, da se ne dimi slanina a uredno se ista izglašava medju tvojim miljenicima koji su izabrani da se bave bitnijim stvarima, da se mora vakcinisati a da niko bar ne kaže odakle to stiže I šta je unutra pa da se vakcinišemo ko ljudi red je, da se nemanje pribora usled siromaštva u školi vrednuje jedinicom koja verovatno ide roditelju jer nije stigao da sačuva koji dinar za to usled million nameta, da tamaniš ratare a uvoziš gmo …Hvala ti što si nas rešila nekih balkanskih običaja što jes, jes al brate ne preteruj toliko koliko preteruješ.
Čujem da si nešto izgubila? Sem dostojanstva I istine naravno. Da, ograđuju ti sopstveno dvorište. Pa bilo ti je mnogo da onomad platiš geometra. Da premeri aršine. Obično dvostruke u tvom slučaju.
Čujem I da ti je važno ko sa kim intimno opšti. Dobro. Nisi htela da pričaš sa svojom decom ko od njih voli redovno da jede, da besplatno ide u školu, da jeftino koristi prevoz, da radi I zaradi od svog rada, da diplomu pokaže sa ponosom, da rađa I podiže, a nasla si vremena da beskrajno dugo razgovaraš o seksualnom vaspitanju. Ne kolutaj očima pa to si tI tračarala na svakoj kafi okolo kao povlastice zato spominjem. Ti, koja plasiraš razvrat I nemoral kao standard uspeha. Koga briga ko koga voli? Svako ima pravo da se sam opredeljuje. Da voli I bude voljen. No, ne mora time mlatiti na ulicama I koštati te novca. Pa oni su to što jesu cele godine ne samo tog dana. Ako hoćeš da nema razlike ne potenciraj to tako I toliko. Tako samo ističes koliko se razlikuju a ne razlikuju se. Samo ostavljaš prostor da medju njima kao I medju drugim opredeljenjima se uvuku I oni kojima nije mesto ama baš nigde. Znaš ti na koje mislim…Nećeš dati roditelju da prošeta niti samohranim majkama, zašto? Pa I ti si majka. Mozda zato što onda nećeš sebi u ogledalu reći da si tako lepa I ispravna kao što misliš. Imaš viška dece kad ih daješ na eksperimentisanje, da budu pokusni kunići hemikalijama I neproverenim supstancama. Kad smo već kod toga dok si ti buljila u telefon listajući koliko imaš lajkova, Srbijo, neka su ti deca nestala sa igrališta. Nisi čula za to? Pa kako I da čuješ za svoju nestalu decu kad ti u slušalicama zvoni hit od tri reči koje se besomučno vrte u krug dok mozak ne isperu. Šta te se tiče to, ionako uskoro neće biti igrališta jer nećeš više imati dece tog uzrasta da se tu igraju.
Čitas li nešto? Sem ljubića I gajenja gljiva? Ili ti je lakše da besomučno na bilo ciji tekst I zapisanu misao loviš zareze I navodnike? Da te nešto obavestim mila, pisac piše lektor ispravlja. To je tako kad svako radi svoj posao ne očekujući da svi sve znaju a da čitav lanac ljudi samo prima platu na već gotovo. Ali da svoje ,,lekture,, uredno naplate. A I što da ti se deca ne zaludjuju da ti jedino bude bitno da loviš zareze kad ti neki kadrovi imaju samo obdanište od školske spreme. Ili ti je lakše da gledaš vlogove pojedine svoje dece u kojima besomučno pričaju o sadržaju svojih preskupih tašni. Da to navodiš kao primer ubijajajuci svoju decu da misle da su ružna ili debela I sasvim nebitna ako nemaju najskuplje patike. One iste koje su u svetu potrepština a ovde prestiž. Srbijo, ja znam da svaka majka želi da joj deca budu najbolja ali da nisi malo preterala kad si tražila da sa dvadeset godina imaju trideset godina radnog iskustva? Da im za skoro svaki posao trebaju svetske diplome? Da se rađaju sa fakultetom a nakon škole postanu kockasti bez svoje volje ili mišljenja kao robovi? Zašto je tako skupo u tebi se roditi, školovati, zaposliti, venčati, roditi druge, odgajiti, pa I umreti? Čak je preskupo I Bogu se obratiti. Svaki ti šalter kao magnet traži novac ili poznanstva. I zašto ti je toliko važno da sve to prati brdo posečenih šuma u vidu dokumenata kojima mašeš samo kad naplaćuješ dugove? Zašto si posekla voćnjake? Da uvozis voće? Za šta ti zakonik služi? Da njime podupireš rasklimatane komode? Srbijo ako si se zagrcnula neka si. Ili su tabloidi jedino što čitaš? U njima je sve šareno I svetlucavo, u njima ti si lepa I nasmejana I nikad ti nije bilo bolje. I treba da budeš lepa I voljena ali u stvarnom vremenu I sa stvarnim resursima pritom, osvesti se da nisi sama. Znam trebalo je da idemo u pozoriše ali nekako si nabila u prve redove za dzabe one koji to nisu ni platili a pravo da ti kažem I da imam s čim ići nemam šta obući. Doduše, raste rasprodaja polovnog ali kad sabereš tvoje poštarine I naplate obrade to bude skuplje od poručenog nekad. Domaći filmovi? Volim, naravno. Ali kad znam da si glumce pustila da trunu u bedi nije ni čudo što nisu više sposobni da nas zasmeju, kao tužni klovnovi. Znam imaš i galerije. Ali ne razumem te dve crte boje senfa na ogromnom platnu. Neuka sam, evo ti mi reci šta to predstavlja? Pošto si najpametnija.
Da te pitam I ovo, znaš li da sem fontana pevaju I ptice? Da sem alarma laju I psi? Da miševe broda koji tone love I mačke? Sećaš se njih? Nekad si kao ponosna majka ispraćala sportiste danas šeruješ snimke zlostavljanja životinja. Šta ti je? Čime se hvališ? Šta pokazuješ? Silu? Ili jad? Više je masnica I preloma na društvenim mrežama no slika dečice sa cvetom zadenutim u kosu. Šta ti je postalo prestiž? Ne okreći glavu kad ti se obraćam. Kao da te zabavlja da se procesi sudski razvlače godinama. Kao da si zadovoljna što retko ko doceka pravdu. Bitno da se dočekaju dnevnice. Kao da se sitiš kad pokažeš koliko su tvoja deca nemoćna pod roditeljem despotom. Kako spavaš? Dok se sve više tvoje dece razvodi, rastura porodice, nasilno obračunava međusobno, deca ti umiru, starlete dominiraju, frizideri su sve prazniji, bolnice ti se raspadaju, zatvori ti se pune. Kako odmaraš popodne kad znaš da ti deca odlaze? Kad sve tvoje drugarice brendiraju svoje pa I tvoje proizvode a ti svoje patente poklanjaš svetu? Kakav je osećaj u tvom srcu kad znaš a ćutiš I okrećeš glavu. Znam, kazeš da nije to tvoje. Pa da, ali loš si primer pa I tvoja deca okreću glavu, nije njihovo da reaguju što žena besomučno vrišti godinama dok je tuku, da misle da li je nesretno dete povučeno jer je zlostavljano, da preskoče ubijenu životinju kao šugavu jer šta se njih tiče kad im se majke ne tiče. Super si to izvela. Tako se manje osećaš odgovornom, šta li?
Srbijo, zašto se toliko čeka na preglede? Zašto u eri tehnologije ovde prepisuješ limun I odmaranje za sve moguće bolesti? Zašto ti lekovi koštaju kao čarobni napici? Zašto se u tvoje bolnice ide sa svojim materijalom? Zašto mnoga tvoja požrtvovana deca koja još uvek nisu odustala, nemaju sa čim da rade? Reći ću ti zašto. Jer si nekima kupila po stoti put skupe igračke a drugi nemaju osnovni pribor za svoje delatnosti. Zašto se deci tvoje dece daje jedinica jer su morali da biraju izmedju knjiga I potrebe da ih nahrane. Pa evo I tebi onda jedinica jer neki nemaju pribor. Zašto svaka školska godina počinje sa morate okrečiti, kupiti kompjutere za školu, donirati ovo ili ono? Pa nisi valjda sav kreč potrošila na vip lože? Zašto su ti toliko skupi školski izleti u kakve belopalanačke bare? Zašto je terapija sms? Zato što je dijagnoza ista.
Spavaš dok ti se krive vrednosti. Ispravni su nemoćni u svojoj istini jer ne mogu da je plate. Deca ti se radjaju sve više kao sredstvo naplate, ako ne od malena zbog jednakog ne gledanja u ćitap onda kasnije kad ih daješ kao jeftinu radnu snagu. Rušiš zadužbine i istorijiske predmete, raskopala si kulturu i baštinu jer ti krovovi domova tvojih zadužbinara zaklanjaju pogled na šta? Ili ti bodu oči kad shvatiš kako izgledaju velikani zapravo.
Lepo je što plasiraš sport ali ne da se on ogleda u prelaženju celih opština u potrazi za namirnicama koje se uklapaju u kusur od kućnog budzeta. Ali nije to rezervisano samo za kisele krastavce no i za čitave firme na rasprodajama.
Hoćes da ti se deca osamostale a tražiš da zaduže sopstvene organe da podignu dom. I zašto svaki put naplatiš od svake transakcije više od pola? Uzmi, no uredi neki put ili bolnicu nemoj sve davati na svoju šminku i vatromete. Neke mnogo protektiraš. Voliš svu decu al uvek iste izvodiš da pevaju, recituju i zabavljaju tvoje goste. Ostaloj deci, Srbijo je dojadilo da čekaju na red. I svaki put slušaju iste recitacije. A ti se svaki put oduševljavaš kao da ih čuješ prvi put.
I dokle ćes da kriješ tajne kao u onim krš serijalima gde se bečiš u krupnom kadru kad te neko pita ko je prosuo pirinač? Hoćeš li više priznati ko je koga ubio, oborio letelice, proneverio novac, izdao i utajio. Ne onako kad lažno svedočiš da te ne bi mnogo pitali no izistinski da kažeš.
I šta da tvoja deca kažu svojoj deci? Da im pričaju istoriju? Onu istu koja završava sa pevaljkama u knjigama? Ili pričicama o nastranosti pred spavanje? Da im kažu da su im dedovi prešli planine po vilajetu I kosti ostavili? I da uspeju da izbegnu pitanje svoje dece a šta je bre ovo sad? Jesu zato to sve mučki izdržali? Da im recimo, kažu da uče? Da bi diplome nosili po svetu? Da im kažu da budu poslušni a da neka druga deca rade šta žele? Da se umesto u biblioteke učlane u stranke? Da im kažu da su gladni da bi za trista godina bilo bolje? Kome? Kome za toliko vreme? Izvini, Srbijo ali ja nemam trista godina na pretek. Ti imaš. Ja ne. A ni moja deca. De, se urazumi više.
Tvoja deca bi trebala da znaju još koji jezik, ali kao sekundarni ne primarni ili nažalost sve češće maternji.
Ne tražim od tebe nemoguće, sedi ti I dalje u separeu I zabavljaj se s kim hoćeš. Nabavljaj skupe krpice I vozi besna kola. Kupuj egzotične igračke I putuj gde god želiš. Vidi sveta I budi sa njim. Ali nemoj da zaboraviš majko da te kući deca čekaju. Da ih dočekaš, da se rode, sačuvaš, poviješ, nahraniš, obrazuješ, zaposliš, na svadbama im igraš, povedeš kolo kad dobiju svoju decu. Da uberu svoju jabuku koju im je praded ostavio da ih čuva u hladovini dok čitaju najveća dela naših pesnika I sanjaju gde će oni posaditi neku svoju jabuku.
Baš se dugo nismo videli…toliko toga još imam da ti kažem.
Nego, Srbijo…da stavim ja još jednu kafu? Dok je još ima…
S ljubavlju, Elena Alexandra
The story teller 