Kućica u cveću, trava oko nje

„Točkovi se besomučno vrte smenjujući ispod sebe čas nevešto izliveni asfalt čas tucanik da bi povremeno odmorili na prašini puta koji se sužava dovoljno da svi u kolima postanu naprasno vernici. Oblaci se pomaljaju nad krovom kola, preteće sadržine koju krajnje neočekivano isčekujemo sa velikom zebnjom u nadi da će malo ozona nakon toga ubiti velelepnost sadržine kanala koji prati put ili izliv „civilizacije“ u lokalnu rečicu. Zaraslo  šiblje dobuje po šoferki, o kamenčićima više ne brinemo  staklo je naprslo još prošlog vikenda. Na krajnjem suženju puta, nakon što smo se zapitali jesu li nam već deca koju ostavismo kod babe dobila svoje unuke, agent daje znak rukom iz svojih kola da se ovde zaustavljamo. Ćutimo.

Da li da zarad malo optimizma spomenem da se čuju cvrčci ili će to biti kap koja će mi čoveka ošinuti  po nervu da izleti iz kola i zauvek odbegne u prvu šumu? Agent čupa mapu koju besomučno vrti po rukama. Setim se da kompas nismo poneli. Da li sam isključila peglu? Ja nemam peglu, sve pare nam odoše na gorivo. Najzad dade gas, smota volan u desno i sjuri se niz padinu kroz krošnje. Jedno dva kilometra na putu za nigde.

Stali smo. Možda zauvek, blato se giba pod točkovima. Obeleženo drvo pokazuje kuda se provući. I na samo dva i po kilometra od nazovimo ga lokalnog puta, u rupi koju odseca potok prepun đubreta negde u podnožju stoji…naš cilj. Bez prednja dva zida, vode, struje, upalog krova, sa letvama koje ekserima su pričvrljene za otvor gde mu dođe prozor, metlom i dve grane koje čine improvizovanu kapiju , smradom kao da smo prvi otvorili egipatsku grobnicu i na našu veliku radost- mrtvim jelenom u  nazovimo je dnevnoj sobi u već poodmakloj fazi raspada.

Što jelen, što soba.“

Ako ste mislili da je ovo početak kakve horor priče, nije. Ovo je do krajnjih mera skraćen opis jednog prosečnog traženja kuće. I da, desio nam se.

Naravno, OGLAS je bio precizan: Velika, prostrana kuća (naravno da je prostrana kad nema dva zida, može se prostire gde oćeš, šta ima da nas zidovi otuđuju jedne od drugih), stanje standardno ( jer u proseku svi prijatelji koje imamo instaliraju mrtvog jelena u dnevnom boravku), pogodna za više ljudi (pa sad, jedino ako planirate da odlažete svoje neprijatelje, ono ima mesta, s tim da bi bilo greota ovde odlagati ih žive, toliko ih baš i ne mrzim), predivan pogled (vala jeste, ako okrenete leđa kući), u blizini centar sela/grada (spisi iz muzeja kažu da je ovo istina ali sa karti iz 16 veka kad se sumnja da je na ovom placu noćevao karavan Nemanjića a to su ujedno i poslednji meštani ovde viđeni), rustični ambijent (lampe na plin, bunar na dva metra- sumnjivog morala, desetak slepića i kunem se jedna potvrđena šarenolika reptil pojava sa kose oči, slika mladenaca iz predprošlog stoleća na kojoj oboje liče na Travoltu, i ono rustično na šta su mi posle ovoga ličile patike), ako imate viziju (posle ovoga jedina vizija mi je bila da se obesim na licu mesta i dam ovoj građevini status uklete i pohođene ne bi li bar imala neki promet), cifra: 90.000 eur-a (sitnica za ovakvu prelepost u koji ćemo utkati svoje vizije i još dva kredita). I sva ta radost na tričavih 67 kilometara od centra Beograda sa naznakom u oglasu – Beograd. Opaska da su tu vlasnici eto skoro pa do juče popodne živeli…nas je iskrivila kao u filmu „Pogrešno skretanje“.

Podstanarska tuga je pregolema (jednom ću i tome sklepati blog) ali potraga za domom je posebna psihopatija. Možda da se uvede kao merna jedinica za određena stanja

(Koliko je poludeo? Pa…kao da je išao da gleda četiri kuće.)

Da bi lakše predočila kako to izgleda na terenu uzećemo jednu krajnje izmišljenu (a svaka druga je u originalu takva) kuću i jedan krajnje naivan bračni par koji je krajnje naivno dao danak neiskustvu i krenuo u potragu za svojim krovom.  Svaka sličnost sa nama je…titula mučki zarađena.

Kako se dolazi na ideju da vam je potreban dom?

Prvo i osnovno pravilo je da vam dojadi onaj u kome ste. Podstanarski gledano ne bi trebalo da objašnjavam ništa, jasno vam je. Ali ne traže samo podstanari neko gnezdo, pa je svejedno, oglasi su nam dostupni svima. Daklem, izoreš  po glavi nešto i kreneš da maštaš o tarabici, parčetu trave/terase, toploj vodi, i najvažnije- miru. Jedno vreme uzdišeš, pa maštaš kako piješ kafu tamo negde i naposletku ove faze počneš da skupljaš flajere po bankama u nadi da – možeš ti to. Kad smo kod ove „banka faze“ oma da vam kažem da se neke opštine ili gradovi ne kriditiraju kod nekih banaka, da je učešće veliko ali nema problema daće vam i keš kredit da sa sa’ranite do kraja, da objekat mora biti gotov bar 80/90%, da ne možete zidati ako nemate zemlju ili ako ste je uzeli o istom trošku kredita – dok je ne otplatite u potpunosti, da ima nepredviđenih troškova (što je veća misterija nego gde nestaje jedna čarapa iz mašine), da sve može ali baš sve može i „ma to vam je završeno“ da bi vas prvim ponedeljkom odbili, da morate imati do 30 godina starosti da bi mogli da je otplatite a 60 godina staža da bi vam dali nešto više nego za kupovinu dečije baštenske Jugoplast kućice (to je ona što ima pčelicu na krovu), može bubreg, i ako slučajno imate funkcionalne roditelje može njihov stan u hipoteku, vikendice ne  mogu preko banke, a ne može ni splav/konoba/garaža/i neki montažni objekti,…

Al’ ajde da kažemo da ste negde našli neki zajednički jezik sa sponzorstvom i da ste počeli da prevrćete oglase. Kod ove tačke ukusi se razlikuju, pomenuti par traži kuću (ima ih kao Indijaca, vole životinje, a i ako će da idu u neku zabit onda bar travku da vide s proleća).

Da ne zaboravim, prvo prodavac vama list od kuće pa vi to banci pa banka vama pa vi njemu. Procenat ljudi koji misle da davanjem kopije upotrebnog lista ili slično vam zapravo prepisuju objekat srazmeran je količini sive mase ljudi koji misle da ako vas kao podstanara prijave na stan da vi onda učestvujete u ostavinskoj raspravi.

Šta će da gledaju?

To je predmet vrlih rasprava: tu ima kanal što smrdi, tu se odronjava, tu je nelegalno zidano, tu država planira put po sred mesta, tu su ljudi „nako“, tu se sleže, tu ti do kuće treba žičara, jao im’o sam ja tu neku vukovi da te izedu tamo, mahala, …

Okej, bračni par kreće da otvara uz svaki oglas i geokartu Srbije kao i razne planove plus i počinje da upoređuje, premerava, računa satnice puta, i na posletku kad to već preraste u bolest povremeno proveri seizmičku aktivnost ugašenih vulkana (avala je recimo jedan). Kad se zadovolje bliži i dalji rođaci koji su čuli od neke babe u busu i nekog dede u domu zdravlja sve neophodne informacije i lista se svela na određeni odabir, njoj se pridoda ono malo želja tragača (da je kuća useljiva jer da se ima i za ratu i za kiriju svi bi podstanari bili investitori, da ako ima popravki može u hodu, da ima kakvu radnju i stanicu neku za negde u nekoj blizini i eto poneku travku okolo jer ipak je kuća).

Onda imate redovan brifing sa:

„Bolje da plaćaš ratu nego kiriju. Sebi plaćaš“ (ajde?) što je krajnje neizvodljivo dok ti red sedih ne prošara obrvu, u ovoj zemlji, „Što do sad niste kupili?“ – ono morali smo da jedemo i podižemo sitnu školovanu decu uglavnom, „Tu valja, znaš kako pečenje ima blizu“– jer imati kuću obavezno znači imati i pečenjaru ispred a svinje iza i ako je moguće Vendi subotom da vam gradski ortaci malo danu dušom od velegrada, „Gde sad kupujete: poskupelo je, pojeftinilo je, treba uložiti u apartman na Kopu, idite preko, ostanite ovde, čekajte penziju, ne čekajte penziju, krenite s leva, ne s leva s desna, nikako brdo, nikako ravnica, nikako gde je vetar, nikako gde su ljudi, obavezno gde su ljudi, …rezervoar je pun, lavor vode prosut za vama i sve što vam je sad ostalo je da grčevito stegnete papirić sa nekim odabirom, jeftin sendvič i neizmerno mnogo nade da je neka od tih kuća baš ona prava.

Šta kažu oglasi? A šta je iskustvo sa terena? Evo, uporediću vam radi lakše orijentacije u ovoj avanturi.

„Kuća je konforna, prostrana lux, useljiva i potpuno za renoviranje.“

„Prodajem kuću, dozvoljeni kućni ljubimci“

„Prozračna kuća“

“Divna samostalna kuća sama na placu od jedan ar okućnice na kome je garaža i šupa, u zajedničkom dvorištu, orijentisana ka unutrašnjosti dvorišta. Komšije su u divnim međuljudskim odnosima.”

„Kuća, 234 kvadrata, spuštena na 25 metara placa.“

“Za cenu nove škode živite u čistoj prirodi, po želji možete isključiti mobilni.”

“Garancija najniže cene za ovu nekretninu, ukoliko ipak negde pronađete nižu cenu pošaljite nam link na ***.com da proverimo istinitost informacija te kupovinom ove nekretnine preko nas, dobijate po nižoj ceni, a uz to i dodatni bonus – povraćaj od 10% agencijske provizije (agencijska provizija je 1.000 evra).

„Od luksuznih elemenata poseduje dnevni boravak“

„Predivan pogled ako sa brda iz mesta pored gledate“

“Prelepa kuća u Beogradu…Zaklopača“ –ili kako na mreži nesebično dodaje Nataša svoje iskustvo : „Predivan stan/kuća na Novom Beogradu= Ledine“

„Kuća 100kv, upotrebna na 15 ari, uknjižena na 4 kv no nema veze i dalje je soma evra po kvadratu.“

„Blagi nagib placa savršen za vinograd, gradnja neuslovna“

„U miru i tišini na samo 200 metara od vrha planine pogodna za stanovanje preko cele godine“

„Kuća 100 kvadrata, vertikale, horizontale, uglovi, zaobilaznice, preuređene štale, adaptirane garaže svaka na realnih 45 kv sa mogućnosti doplate ostalog po novoj ceni.“

„Prelepa kuća sa okučnicom, okućnica se kupuje zasebno.“

„Kuća sjajna, održavana, na sredini placa, bez prilaza kući –odnela banka plac“

„U samoj blizini groblja, crkve i 10 minuta od predsednikovih roditelja, zatim auto puta za Kušadasi i Santorini na jedva 700 km od istih“

„Imanje: 100kv na 4ara, 120kv na 5ari, 45kv sa dve štale na 7ari, prelepih 28ari u fullu izbetonirano nema šta da se održava,…“

„Četiri stana po 25kvadrata u kući od 80 kvadrata.“

„Deset soba plus deset drugih prostorija, pravljena za višečlanu porodicu, jedno kupatilo“

„Kuća 600kv, 800kv, 1500kv, 1300kv, 750kv…lako preurediva hala za uzgoj pilića u stambenu jedinicu.“

„Kuća nema fasadu ALI je zato unutra u sivoj fazi“

“Kuća je na klizištu (150 kvm, 5 ar, 99.000 eur, seoce negde) i mi više ne možemo da živimo tu, spoljni zidovi su popucali skroz.” – a mi možemo? “Gde bi smo mogli pogledati kuću? Paaaa…negde na potezu između Beograda i Niša.”

Sad je jasno zašto ovaj par na papiru iako nije izbirljiv ima samo par objekata. U, nažalost potpuno različitim krajevima sveta.

Oglasi bez slika za koje verujete na reč da je prelepost u pitanju, cene na upit kao da valjaju heroin a ne stambene objekte, državna zemljišta koje uredno prodaju kao svoja, blizina civilizacije se meri vazdušnom linijom dok po gudurama koje pređete do objekta ste mogli stići i u Mordor sa družinom prstena, gde je blizina škole za divno čudo istinita ali ista je zatvorena od ’61, oglasa sa jednom slikom dorskog stuba ili 245 slika cveća u krupnom kadru, gde pomoćni objekti izgledaju kao posle bombardovanja ili ekstaze piromana, prolazne sobe u nizu, pregrađivani hodnici i kuhinje po stepeništima, krvavo crveni-šerpa plavi-smrt zeleni- grob braon zidovi koje u tonu prate iste takve kuhinje, fasade i nameštaj, sam doskok do oaze od Beograda gde na tablama gledate znakove odrona i jelena i medveda Jogija koji u ovom kraju kradu pite sa prozora, kad vam plan plus pokaže da je poslednja prodavnica koju ste prošli zapravo ona pored vaše trenutne naseobine odakle ste krenuli, da u kvadraturu kuće ulaze terase-dvorišne staze- tremovi-i ona dva metra što im deda nalio onomad ispred kuće, projekti koji izgledaju kao da se autor igrice Majnkraft teško drogira, milion naslednika imovine, bez rešenih vlasništva ili upotrebnih dozvola– uredno na prodaju, plastični bazeni promera metar za decu koji u oglasu čine naslov „kuće sa bazenom“,…

Dakle, nadanje čisto.

I sad recimo da smo posle potrage na kojoj bi oborili gledanost Ber Grila koji pokušava svake subote da preživi na nekim gudurama, stigli do nekog objekta.

Da ne grešim dušu bilo je finih ljudi, zaista ali većinski je bilo trenutaka kad se otvarala potreba da se ovaj fenomen ispita na psihološkoj osnovi.

Namršteni likovi kojima ste baš sad, najavljeno i pre deset dana dogovoreno došli u kuću koju prodaju, gde vas zamole da se ne izuvate nipošto jer to je njihov problem  i kako kažu bole ih leđa ali će se zgrbiti kad odete, gde eto baš sad nisu tu malko su zaboravili  pa ako nije problem dođite sutra jer šta je to i do 60km od početne tačke, odvezan ker dok neko viri na prozor, neizmerna količina bakuta koje ponesu vile jer ste zagledali kuću spolja koju vam je vlasnik dozvolio da zagledate spolja jer nema si kad da vam otvori, …

Jedno od meni omiljenih stavki je zapravo: ozbiljan kupac.

Šta je ozbiljan kupac?

„Za ozbiljnog kupca, korekcija cene“.

„Samo ozbiljni u razgledanje“

„Kuća za ozbiljne osobe“

„Ozbiljni viber, ostali stop“

Dobro, možda je nekom zaista dosadno pa zivka ili ima love da se voza okolo ali u gore navedenom slučaju se uvek na terenu završilo: „I, kad je kupujete?“ „Evo, došli mi kupci da kupe kuću“, „Zvaću te posle, dogovaram se oko isplate kuće“ „Kako vam se ne dopada? Pa što ste dolazili?“, pa nije da se malko ne osećaš neprijatno kao da moraš.

Znači ozbiljan kupac je je zapravo siguran kupac.

Jer kako drugačije, ja čim vidim sliku jelke uz ogradu i parče bele cigle sa zastakljene terase ja o’ma skočim, dignem kredit i idem mahnito da kupim to, pa sad šta god da je.

O alavim agentima koji naplaćuju po 2% i od kupca i od prodavca trebalo bi dati tužilaštvu da piše blog. Posebno oni kojima sam dođeš na noge i ostalo a eto iscimali su se da osveže oglas na portalu. Kad smo kod osvežavanja, ovom prilikom bih zamolila ljude od ove struke da poskidaju oglase objekata prodatih još u XII veku jer nije lepo da mi se spominje majka zato što nisam vidovita da je prodata ali znam da čitam da je ažuriran jutros.

Evo nas ispred kuće.

Ako uopšte stignete i pronađete objekat, što se „ovom“ paru desilo jako često i sa svom navigacijom mogućom da promaše uz opaske nadležnih stručnjaka za promet nekretnina: pa kako, bukvalno je tu? …negde …među brdima i livadama.

„Ovo je bre specijalna kuća, ja sam to zidao da se tu stanuje.“ – inače mi baš hteli tu da zapatimo prasiće.

„Ni kanalizacije ni jame. Ma odeš iza kuće, zemlja sve upija“ – jedva čekam da to obavim u februaru.

„Potkrovlje je već nečije, šta vi imate s njim, sem kupatila koje je kod vas. Praktično je cela vaša.“ – nemoj da si nezahvalan što za svoje pare kupuješ 2/3 samostojeće, cele kuće na placu. Kad je Pantić mogao da zalepi na wc raspored za maj možemo i mi.

„Koje ste vere? Slava koja vam je?“ – ovo ide u paketu sa sve ikonom veličine Boga u vidu murala preko cele dnevne sobe čije vas oči prate dok se snebivate da prigovorite na nešto.

„Samo ako ste venčani znate ovde pop osveštava ja ću njemu javiti ako kupite da zna“ – ništa bez Makarija, ja bez poškropljenog bosiljka ni u banci ne mogu potpisati, vratiće me.

„Ma daj mu deset hiljada više i tvoja je odmah.“– ovo je od srca predlog prvog komšije koji vam namigne da zapravo radi za vas.


„Ovde je sjajno, sem kad izlije reka/kanal al’ imate sprat.“
– ovo ide uz opasku da ne možeš baš sve imati i da ako znate da ronite treba samo preći Pančevac i u centru ste. Jer ko ne bi voleo da u taj isti centar dođe sa algama na sebi.

„Kupci? Da mi niste simpatični ne bih vas pustila unutra.“ – za ovakve kao i za one koji biflaju cene na šupe agenti često se pitaju jel hoće da je prodaju ili da je prodaaaajuuuuu?

„Pa ne mogu da spustim, to mi je očevina a očevina se ČUVA.“ – kontam da će suze za njom obrisati evrima. Prekrstiti se i pljunuti pa će tata prestati da roštilja u krug na onom svetu od muke jer je ovaj to trampio za mečku.

„Među nama, ovde je ruža vetrova samo tiću da ne nagrnu ljudi“– lokacija Erina kafana, Ibarska magistrala ili svaka treća industrijska zona.

“Moje je samo dva ara ostalo je državno. Ja koristim, ali niko nas nije dirao nikad. Da, da, to isto prodajem, ista cena kao i ovo moje po aru.” – a da vam dodamo preko još koji dinar?

Ovde da se razumemo, kad neko kaže da je nešto arhitektonski rešio onako kako je mogao u tom trenutku, pozdravljam. I mi smo krpili.

Ali, segment koji sledi vam je svima jasan.

Ako ste uspeli da se probijete do kuće i zavirite unutra to otprilike većinski izgleda ovako:

„Jao, izvin’te, haos je, deca ovo ono,…“, naravno, razumemo i mi imamo decu ali za razliku od gospoje ja nisam bila sposobna da sebe full našminkam i na ovoj tački je sasvim nebitno što je stilski po tuđem ukusu nameštaj- jaka stvar, zamislite sve bez toga. Problem je što to jao, izvinte, deca- nisu deca u pozadini već: ne okrečene kuće sa crnim flekama ubreklim u zidove, vlagom do metar visine, fungusima na ćoškovima, zelenom bojom iznad lajsni, nabubrelim zidovima, golim žicama, kranjavim stepeništem, golim betonom, bez prozora ili vrata, gredama krova koje prete da se strmoglave, puknutim staklima, improvizovanim odvodima, jedan šteker na 100 kvadrata, …a cene uredno 65.000-99.000 eura gde moraš da tresneš bar još upola toliko ne zato što si bahat već zato što nisi planirao porodično da imaš tuberkulozu, kugu ili pegavi tifus.

Ajde sve i da poizbacuješ stari i truo nameštaj ali parket koji naglase u oglasu kao jednog od nosioca cene dobiješ po sistemu Ike-e pa slažeš sam naknadno, ograde unutrašnjeg stepeništa koje isto naglase su zapravo od alu profila (to vam je ono srebrno i šuplje što je otprilike u rangu sa gipsanim lavom, ako ćemo o ukusu) i koju redovno viđasmo u kombinaciji sa mermerom na gazištu, kad smo kod mermera – dva stepenika u mermeru na ulazu kako kaže prodavac cene se oko soma evra al’ gle iznenađenja nakon evo već osam meseci potrage i samoobuke ti sad znaš da to nije mermer nego  teraca (ono što liči a i ne liči baš, u vidu izglačanog peska jedinice), soma evra je po prozoru Bauf-Knauf-Rauh il kako god stavljenim onomad kad se to dovuklo iz pečalbe a što je sad standard (zidanje J-Tong blokom i dvokomorni prozori sa vakumima i bla bla ono ulaze u cenu kuće kod sistema ključ u ruke (oko 400eura kv) ali avaj taj kvadrat novog i ovaj iz očevine imaju jednu bitnu razliku. Onu, koju prodavac očekuje da mu platite.

A to je emotivna vrednost objekta.

„To mi od oca, deda mi zido, kad su moji došli tad svojim rukama su ovo, svi smo za ovo grčili, oduvek smo ovde, mnogo mi znači ovo (kontam dolaziće nam u goste da se priseti), ne mogu to da uradim pokojnom tom i tom,…“ – vidi, ni mi ne bi smo da nas pokojni pohodi jer smo mu pregradili dnevnu.

„Mi smo dosta boravili preko, u Engleskoj,…“ (što ponove dovoljno mnogo puta da skontaš da to što smo u sred nekog zaseoka ne znači da nije vido sveta od koga bi mi baš da pobegnemo tu) i da se razume u lux stvari te da hipnozna šara pločice s kraja hipi ere je antikvarska stvar pa zato i košta mnogo a ti stojiš nakrivo jer si upao do pola u pukotinu u tremu  i klimaš glavom, kao – sve razumeš. Svaka ta pločica, dašćica parketa, lajsna i slično, znamo da je neko za nju odvajao i slični momenti ali sve što prodajete se vodi kao polovno pa sve i da je sad zidano. Ako je majica sa etiketom, polovna je jer vam je neko preprodaje, tako i kuća.

I nažalost nikad neće niko povratiti uložen novac, vreme i trud. Pa ne tražite to od kupca koji vas ni nije terao da mu to pravite kako se vama sviđa.

Useljive kuće u golom bloku su posebna pojava u oglasima.

„Živeli ste ovde? Pa kako?“ – odgovor: „Strpljivo“

Cena prava sitnica za bukvalno rupe ulepšavane panoramskim slikanjem za oglas ili sa udarne tri slike tu gde su prokrčili prostoriju. Pričamo o ciframa od 50.000 – pola miliona za takve neviđene puteve za nigde da to prerasta u izneverovanje po celom mozgu. Za taj novac (sad pričam o onim nedostižnim milionima) imate vile po samom Dedinju ali valjda to bolje znaju Živislav, Srboje i Miloje koji sede ispred lokalnog marketa a koji se bave procenom bolje od školovanog kadra pa je ta procena merodavna u:

Ritopeku, Stojniku, Zucama, Babama, Šangaju, Maloj Moštanici, Pinosavi, Kaluđerici, Zaklopači, Meljaku, Baćevcu, Vraniću, Vrčinu, Popoviću, Malom Požarevcu, Stublinama, Orašcu, Zvečki, Jajincima, Kumodražu, Kotežu, okolini Rakovice, Železniku, Sremčici, Velikoj Moštanici, Resniku, Rušnju, Belom potoku, selima oko Trešnje ili Avale, Ripnju, Ručki, Maloj Ivanči, Baćevcu, selima oko Obrenovca, Draževcu, Parcanima, Ralji, Nemenikućama, Guberevcu, Stepojevcu, Konaticama, Guncatima, Bariču, Grabovcu, Vukićevici, Mislođinu, Ostružnici, Skeli, Ratarima, Umki, Petrovčiću, Bečmenu, Deču, Karlovčiću, Dobanovcima, Banovcima, Pazovama, Šimanovcima, Ugrinovcima, Busijama, okolini Batajnice, Jabuci, Pančevačkim zaseocima, Banatskom novom selu, Padinskoj skeli, Kovinu, Crvenki, okrugu Ovče –Borče – Krnjače, Slancima, svoj mogućoj okolini Grocke, Crepaji, Boljevcima, Progaru, Slankamenu, Surduku, Pepelištu,

…verovali ili ne sve je ovo grad Beograd (do i preko 60km) i možemo da pričamo šta hoćemo ali naša noga je kročila u svako ovo mesto prema tome „bili – videli- sami čuli- dovoljno“.

Ako je cena kvadrata ista kao na Dedinju jedini odgovor je da je u selima manji infostan. Ja provalila.

O poniženju i predrasudama gde prodavac daje sebi za pravo da čak i kad se žuri ostane bez novca da ne govorimo.

Na sledeće pomenutu pojavu ukazala je Slađana sa mreže: „Gledamo stan na Novom Beogradu, haos u inače nefunkcionalnom i precenjenom stanu, ni govora o pregovorima i kaže gospođa:“ A vi ste iz unutrašnjosti? Nemojte me pogrešno razumeti, ali ja bih da prodam stan nekome ko je iz kraja, vama iz provincije ništa ne znači ova lokacija“ – kaže još ga nije prodala.

Da, taj što je iz kraja „gospođo gradska“ je već u kraju i vaš stan mu zapravo ne treba. O vređanju ljudi po mestu iz koga dolaze je krajnje gnusno i neprihvatljivo i nadam se da se slažemo da je ovaj komentar zaslužio mesto u ovom blogu da ga svet vidi. Pa da se zgražavamo zajedno.

Njeno iskustvo donosi i ovo:

„Ima li stan terasu?“

„Nema, ali nije problem dodaćemo.“ – jer u nas sve je moguće

U oglas je lako dopisati terasu kao i lift koji često nalazim u garsonjernim prizemnim kućama. Sem ako na toj terasi već nije soba ili kuhinja ili baba vlasnika trenutno. Kako sme da kupcu ništa ne znači lokacija (to što vam igra zbog posla ili škole nije važno govorimo o igranju patriotskom)? Znači prvo se ide na udaranje pečata u čelo od sanitarne inspekcije da imate prođu da iz provincije boravite međ’ gradskim gospojama, zatim pribavite doktorski rad: „Jesen u mom novom kraju“ ili prosto sve prepustite sudbini da dotična osoba u tihovanju isčeka prvorođenog plemena Izakilljevog,  pa da mu proda.

Što se tiče terase, imali smo slučaj u blogu na Noizz-u da je kuhinja na terasi ali terasu na kuhinji još nismo.

Posebna odlika srBskih mitohondrija sa društvenih mreža je recimo „ja imam mišljenje“ koje završe nakon pasivne agresije sa „samo kažem“ potpisom: svako dobro, lep pozdrav, sportski pozdrav, …Komentari na ovakve tekstove sa uprtim prstom u oko autora da baš svi dođoši ne moraju u centar, me vuku za jezik.

Ne mora niko, žele tu da dođu, moraju, ko zna na kraju krajeva. Šta se koga tiče ko šta želi a šta ne, kakve ko ima ukuse ili neukuse, posebno to ne treba da komentariše strogi Beograđanin iz Malog Mojmilova. Jer ma gde da je neko iz ko zna kog razloga imao potrebu za domom ne tiče se nikoga od nas i ne treba da prolazi sve ovo gore opisano.

Lično, mi smo domaći generacijama iako cenim da je neki tamo unazad predak ipak došao odnegde jer svi su došli odnegde jednom il nekad i svi negde idu, manje više. Jaka stvar baš, ako mi se posreći odo ja u Gvadalaharu  iz ovog betona gde „ovi što pate od originalnosti“ žvaću kašičice u kafićima gde je kafa soma dinara i nek rokaju generacijski bahati infostan u raritetima  poslednji put adaptiranim ’41-e.

A prometi, kupovine, prodaje, trgovine i slično su valjda deo civilizacijskog uređenja jednog društva i ne treba da izgledaju kao noćna mora u uređenom društvu. Bez kontrola ili na lični osećaj. O kulturi i sposobnosti realne percepcije pojedinaca bi mogli ne blog nego serijal u više tomova, ali razumemo se.

Ostajete mi dobro, zdravih nerava, sa željom da svi na ovome svetu imaju svoj dom, mesto u kome se osećaju kao svoji i slobodni, ma koliki da je baza je odakle se ide u neke nove avanture. Super ako je nekome deda ostavio koji kvadrat, za nas kojima nije taj kvadrat je kao…kuća.

Bonus: „A ona kuća što je pored seoskog groblja il’ beše u blizini možemo li to da pogledamo?“ „Ju, šta će vam kuća preko puta groblja, aman, pu, pu, pu?“ „Pa ako ne preskaču mnogo često, nama ne smeta…“

I tako agenta više niko nije video, sem možda popa koga je zvao da se okadi jer smo se rukovali.

S Ljubavlju, Elena Alexandra

Author: eathestoryteller

One su tu...dozivaju,gurkaju se,vuku za rukav,bockaju i šapuću...nosi ih vetar,pokrivaju ih snegovi,spiraju ih reke,umeju da se sklupčaju ispod strehe i krila ptice,i strpljivo da čekaju da budu ispričane...ponekad zbog radosti koju nose ,glasno se kikoću na ozbiljnim sastancima...neke zbog tuge koju nose ,pustaju svoje krike parajući umove onih koji ih ignorišu...one su svuda,oko nas i u nama...priče koje se zovu Život.Ja sam samo neko ko ih čuje u tišini,vidi u tami i oseća u svakom živom biću.Najbolje sto mogu da učinim za njih je da im omogućim ono sto priče najviše vole...da budu ispričane .Zato...sedi,spusti svoj teret i zagrli sebe ...ispričaću ti priču.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: